Kako postati roditelj i kaj činiti kad se to zaista dogodi?

Filozofija je gotova. Zatvaramo kapiju. Nema više kaj. Jer filozofija je neki dokoličarski bezvezni teren za napraviti novu totalitarnu ideju za istrijebit miljarde ljudi. Dok dolazak novog člana obitelji je turbo adrenalinski sport. I totalno uništenje slike o samome sebi.

Za čovjeka koji je “na pragu 40e” i vidi verziju svog malog “ja” i stane sva pamet. Pogotovo ako je mališan kao iz crtića ” Baby Boss”. A sve upućuje da je tako. I dalje se nema kaj objašnjavati. Filozofija teži “za smislom”, “mudrosti” itd. I onda se pojavi maleni koji je živvlja, ljepša i jača verzija tate i mame. Kad zaplače mama je u stresu, sva izranjavana i cca tjedan dana bez sna, a tata, a to sam sad JA. Dok mali urla i vrišti promatram kak će uskoro zubići krenuti, vičem zajedno s njim i pravim se da je duda varalica hrvatski Rafale i onda slijeće u usta da ga ušutkam. I upalilo je. Na možda 30 sekundi ili 5 minuta. Malac stvara vremenski vrtlog tako da nisam siguran koliko dugo je u stvari bilo tiho dok ne dođe prava duda s mlijekom.

Prvi dan kad je stigao doma, mislio sam da sam se naspavao i odjednom vrištanje oko 5h ujutro i nešto se događa. Prvu pelenu sam kao zamijenio, ali u biti vjerovao sam da to se tak obavi i to je to.

Ne. A A. Sad sam već na cca dvadesetoj i kad je čovjek gladan nije svoj. Pelenu valja promijeniti prije kaj dobije dudu, a još je i gladan i plač probija bubnjiće i oblijeva znoj i srce lupa do grla.

Dobit bebu kao neki, overqualified, overage, oversize lik na tržištu rada više nije moj đir. Slati nekome CV, a nemam vremena da odem na WC, a oboje hendlamo to čudo od života. Takvo što činiti izgleda blesavo, a, i ne zanima me nekakvo “tržište rada” ili “plaća” kad sam “stay at home dad”.

Pametni su jedino bauštelci, jer ak ti puše malo kroz prozor i trebaš ga zamijeniti, trebaju ti dve plaće jer realno 70% od nekih milijun ljudi koji “rade”, delaju za minimalac. Dijete živi na sisi, pa krajnje vrijeme je da i ja tak.

Kažu mnogi postati roditeljem je osjećaj koji se ne može opisati. I ja s tim se slažem. I to je tak. Krenih filozofirat, a sve je stalo. Utrnuo mi je mozak, srce lupa s refleksima kao da sam zec ili srna.

I tak je naš haskap club dobio novog člana. Dom filozofa je trenutno dom “je li to fakat moguće” i dom filozofa miriše na kakicu i puder s notom “zakaj ovaj laminat škripi dok beba spava, pitanje je sad.”

Do skore objave!

P. S. Tata pije puno kave, pa možete mu kupit kavu ovdje :https://buymeacoffee.com/haskapclub